Iako je gro inicijalne umetničke kolekcije MoMA–e činio evropski modernizam, činjenica da interpretacija koju konstituiše muzejska postavka nije bila evropska, promakla je većem delu publike. Bila je to priča koju je ispričao Amerikanac – A. H. Bar. Nakon Drugog svetskog rata, MoMA je u Evropi počela da se doživljava kao najvažniji muzej moderne umetnosti na svetu. Diveći se američkom muzeju, žitelji Starog sveta nisu bili svesni da su posredno usvajali i njegovu priču: priču o sopstvenoj umetnosti i kulturi. Postepeno, američka vizija evropske umetnosti postala je dominantan narativ, kanon, s obe strane Atlantika, oblikujući budući razvoj umetnosti. Pa, kako je došlo do tako izrazitog zaokreta u periodu od „samo“ sto godina? Šta je taj zaokret značio za svu savremenu umetnost, a šta (da li uopšte?) za razvoj srpske savremene umetničke scene?

”I Sugimoto i Bulajić igraju se idejom mimesisa; dok Sugimoto polazi ne od podražavanja prirode već od podražavanja podražavanja prirode, vraćajući se time na prirodu samu, Bulajić polazi od podražavanja Sugimotovog podražavanja dioramskog podražavanja prirode, čime je ona tri mimesisa daleko od „originalne prirode”. Tim postupkom ona pokušava da priđe istini umetničkog – raslojavanjem i analizom podražavanja samog, i tuđeg i svojeg, ona dolazi do „unutrašnje istine” onog prvobitnog podražavanja, i kroz prizmu sopstvene interpretacije nudi jednu moguću verziju te istine. Na aristotelovsku ideju umetnika kao stvaraoca mogućeg sveta nadograđuje se u pristupu Jelene Bulajić još jedan sloj. Umetnica je ne samo kreatorka već se javlja i kao naučnica – ona posmatra okom koliko i umom umetnička dela od kojih polazi. Njena inspiracija nije samo vizuelni efekat i forma nekog rada, već ono što delo čini posebnim u odnosu na sva druga dela, istog ili drugog autora. Prvi umetnički čin je odabir polazišta. Upravo ta naučna i inžinjerska priroda njenog pristupa posebno je vidljiva u drugom koraku – traženju načina da se iz odabranog predloška dođe do rezultata. Metodološki sitematična, umetnica isprobava dok ne otkrije kojim pristupom može postići željeni rezultat. Nekad to podrazumeva dodavanje novih slojeva na postojeće, nekad inverziju predloška u negativ ili alternaciju svetla, nekad uklanjanje pozadine i tragova konteksta i posebne intervencije u kadriranju, kao što to čini Sugimoto, ali – uvek i bez izuzetka – to je slikanje između crne i bele. Ova slojevitost isključivo nijansi između bele i crne, i upotreba negativa u interpretaciji, čine sliku dvodimenzionalnijom bez obzira na broj slojeva koji nekad ide i do nekoliko desetina. Plošnost se ponovo igra našom percepcijom stvarnosti: da li je slika fotografija ili je slika fotografije ili obrnuto, šta je polazište, a šta odredište, šta je istina, a šta njena imitacija.” - Ana Simona Zelenović o izložbi „After Sugimoto” Jelene Bulajić u Salonu MSUB, 2024.

Ako je selfi od prvog lica, od kamere okrenute ka sebi, iskoristiću tu mogućnost da osvetlim delić svoje misije kao nezavisne kustoskinje i umetničke kritičarke: da iznova ističem nedovoljno zastupljene umetnike i umetnice. U tom činu „olabavljenog odnosa” prema umetnosti, a koji se ogleda u otvorenosti prema novim razrešenjima istorijskih propozicija ili u artkulaciji savremenih problematika, ima nekoliko pozitivnih aspekata. S jedne strane, osnažujem umetnike i umetnice tako što im dajem vidljivost, a istovremeno treniram svoje oko, ukus i praksu za prepoznavanje talenta i potencijala. Iskustvo je višeputa pokazalo da pratiti taj proces znači biti nekoliko godina unapred u odnosu na glavne tokove. Ako već pišem o umetnicama, trebalo bi napomenuti i to da svet umetnosti na perfieriji globalnog kapitalizma, za razliku od centra, još uvek uglavnom operiše u binarnim rodnim kategorijama. Godišnja izložba studenata Fakulteta likovnih umetnosti iznova je, i ove 2024. godine, poligon za susretanje s novim umetničkim praksama i vežbanje mogućih kategorizacija umetničkog sadržaja. Jedinstvenim izrazom, ovoga puta, istakle su se sledeće umetnice: Ana Simić, Teodora Nešković, Sonja Ćurin, Ksenija Popović i Marija Topalac.

S VR radovima Ane Knežević iz svakodnevice, pritisaka savremene egzistencije i „precizne mašine” transportovani smo u besprekorni, tihi, smireni univerzum, skrojen po meri svake ličnosti ponaosob. To je prostor realizacije i aktuelizacije sasvim geteovske devize „arhitekture kao zamrnute muzike” i „muzike kao tečne arhitekture”. Percipira se očima, izgrađen je od blokova emotivnih afekata, s namerom proizvodnje nove epistemologije za razumevanje virtuelne realnosti, umetnosti, ali i onih realnosti koje se odvijaju u nama samima. U vremenu koje živimo, a koje karakteriše nekoliko virtuelnih i tek poneka aktuelna realnost, kao i dosad neviđen broj slika, ogledanje i razumevanje onoga što se u tom odrazu vidi više je nego nužno. Namera Ane Knežević jeste da nas okrene emotivnom/intuitivnom doživljaju umesto znanju, da da prednost meditativnom nad manipulativnim, da otvori prostor individualnom doživljaju, konačno, da emotivno odreagujemo na rad (Knežević 2011, 56).